Vojnik je kopljem probo srce Isusovo. Ista se stvar radila jaganjcima koji su se žrtvovali za Pashu. Jaganjac koji se žrtvovao, preuzimao je po svojoj žrtvi grijehe ljudi koji su ga žrtvovali. Isus sada zauzima mjesto tog jaganjca na križu preuzimajući naše grijehe na sebe. Istovremeno, kao što je jaganjac zauzeo mjesto čovjeka u njegovoj grešnosti, sada to radi Isus u svojoj smrti.
Kada to čini, pokazuje zapravo koliko nas voli, jer sve čini znajući da čovjek sam sebe – bez pomoći Boga ne može izbaviti iz ropstva grijeha. Stoga, ovaj č𝐢𝐧 𝐩𝐫𝐨𝐛𝐚𝐝𝐚𝐧𝐣𝐚 𝐬𝐫𝐜𝐚 𝐩𝐫𝐞𝐝𝐬𝐭𝐚𝐯𝐥𝐣𝐚 𝐳𝐚𝐩𝐫𝐚𝐯𝐨 𝐬𝐥𝐢𝐤𝐮 𝐨𝐧𝐞 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯𝐢 𝐤𝐨𝐣𝐨𝐦 𝐁𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐞𝐨𝐛𝐫𝐚ž𝐚𝐯𝐚 č𝐨𝐯𝐣𝐞𝐤𝐚 𝐤𝐨𝐣𝐨𝐦 𝐤𝐚𝐨 𝐝𝐚 𝐠𝐨𝐯𝐨𝐫𝐢: „Č𝐨𝐯𝐣𝐞č𝐞, 𝐩𝐫𝐨𝐛𝐨 𝐬𝐢 𝐦𝐢 𝐬𝐫𝐜𝐞 𝐬𝐯𝐨𝐣𝐢𝐦 𝐠𝐫𝐢𝐣𝐞𝐡𝐨𝐦, 𝐧𝐨 𝐮𝐩𝐫𝐚𝐯𝐨 𝐢𝐳 𝐦𝐨𝐣𝐞 𝐛𝐨𝐥𝐢 𝐢𝐳𝐥𝐢𝐭 ć𝐮 𝐧𝐚 𝐭𝐞𝐛𝐞 𝐧𝐞š𝐭𝐨 š𝐭𝐨 ć𝐞𝐭𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐨𝐛𝐫𝐚𝐳𝐢𝐭𝐢. 𝐓𝐫𝐩𝐢𝐦, 𝐧𝐞 𝐝𝐚 𝐛𝐢𝐡 𝐭𝐞 𝐤𝐚𝐳𝐧𝐢𝐨, 𝐯𝐞ć 𝐨𝐩𝐫𝐨𝐬𝐭𝐢𝐨. 𝐓𝐫𝐩𝐢𝐦, 𝐧𝐞 𝐬𝐭𝐨𝐠𝐚 š𝐭𝐨 𝐭𝐫𝐩𝐣𝐞𝐭𝐢 𝐦𝐨𝐫𝐚𝐦, 𝐯𝐞ć 𝐣𝐞𝐫 𝐭𝐞 𝐯𝐨𝐥𝐢𝐦.“ U prvom čitanju, prorok Hošea jasno aludira na ovo: „Srce mi je uznemireno, uzavrela sva mi utroba: neću više gnjevu dati maha, neću opet zatirati Efrajima, jer ja sam Bog, a ne čovjek: Svetac posred tebe – neću više gnjevan dolaziti!“
Srce je mjesto susreta dvaju osoba i netko u vaš život ulazi po srcu. Slika je to one najdublje točke našega bića u kojoj zadržavamo nekoga čak i kada ta osoba tjelesno nije prisutna. O tome piše Pavao u Poslanici Efežanima: „𝐙𝐚𝐭𝐨 𝐩𝐫𝐢𝐠𝐢𝐛𝐚𝐦 𝐤𝐨𝐥𝐣𝐞𝐧𝐚 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐎𝐜𝐞𝐦, 𝐨𝐝 𝐤𝐨𝐠𝐚 𝐢𝐦𝐞 𝐬𝐯𝐚𝐤𝐨𝐦 𝐨č𝐢𝐧𝐬𝐭𝐯𝐮 𝐧𝐚 𝐧𝐞𝐛𝐮 𝐢 𝐧𝐚 𝐳𝐞𝐦𝐥𝐣𝐢: 𝐧𝐞𝐤𝐚 𝐯𝐚𝐦 𝐝𝐚𝐝𝐧𝐞 𝐩𝐨 𝐛𝐨𝐠𝐚𝐭𝐬𝐭𝐯𝐮 𝐬𝐥𝐚𝐯𝐞 𝐬𝐯𝐨𝐣𝐞 𝐨𝐣𝐚č𝐚𝐭𝐢 𝐬𝐞 𝐩𝐨 𝐃𝐮𝐡𝐮 𝐧𝐣𝐞𝐠𝐨𝐯𝐮 𝐮 𝐬𝐧𝐚𝐳𝐢 𝐳𝐚 𝐮𝐧𝐮𝐭𝐚𝐫𝐧𝐣𝐞𝐠 č𝐨𝐯𝐣𝐞𝐤𝐚 𝐝𝐚 𝐩𝐨 𝐯𝐣𝐞𝐫𝐢 𝐊𝐫𝐢𝐬𝐭 𝐩𝐫𝐞𝐛𝐢𝐯𝐚 𝐮 𝐬𝐫𝐜𝐢𝐦𝐚 𝐯𝐚š𝐢𝐦 𝐭𝐞 𝐮 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯𝐢 𝐮𝐤𝐨𝐫𝐢𝐣𝐞𝐧𝐣𝐞𝐧𝐢 𝐢 𝐮𝐭𝐞𝐦𝐞𝐥𝐣𝐞𝐧𝐢 𝐦𝐨𝐠𝐧𝐞𝐭𝐞 𝐬𝐡𝐯𝐚𝐭𝐢𝐭𝐢 𝐬𝐚 𝐬𝐯𝐢𝐦𝐚 𝐬𝐯𝐞𝐭𝐢𝐦𝐚 š𝐭𝐨 𝐣𝐞 𝐝𝐮ž𝐢𝐧𝐚 𝐢 š𝐢𝐫𝐢𝐧𝐚 𝐢 𝐯𝐢𝐬𝐢𝐧𝐚 𝐢 𝐝𝐮𝐛𝐢𝐧𝐚 𝐭𝐞 𝐬𝐩𝐨𝐳𝐧𝐚𝐭𝐢 𝐧𝐚𝐝𝐬𝐩𝐨𝐳𝐧𝐚𝐭𝐥𝐣𝐢𝐯𝐮 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯 𝐊𝐫𝐢𝐬𝐭𝐨𝐯𝐮 𝐝𝐚 𝐬𝐞 𝐢𝐬𝐩𝐮𝐧𝐢𝐭𝐞 𝐝𝐨 𝐬𝐯𝐞 𝐩𝐮𝐧𝐢𝐧𝐞 𝐁𝐨ž𝐣𝐞.“ O srcu Boga govorimo stoga, ne samo zbog opraštanja grijeha, već kao mjestu u kojem je Bog nas pohranio. Mi smo mu u srcu i to je jedini pravi razlog zbog kojeg nam oprašta grijehe.
Na isti bi način i Bog trebao prebivati u našim srcima, kako odnos s njim ne bi postao nešto tehnički hladno, jedna ispovijed na kojoj ćemo nabrojiti svoje grijehe, već stalan susret s nekim tko te voli i koga voliš ti. U tom smislu, Gospodin nas stoga poziva na stalan razgovor sa Sobom, po svojem Srcu. Taj razgovor s onim koga voliš preobražava, mijenja nas samo ljubav- nikakva sila. Isus želi da se preobrazimo u Njega. Stoga molimo da učini naša srca po srcu svome. ,,Nije li gorjelo naše srce u nama kada nam je govorio putem? Ove bi riječi učenika iz Emausa trebale izaći spontano iz nas ako si apostol (…)”. 𝐍𝐚š𝐞 𝐬𝐫𝐜𝐞 𝐭𝐫𝐞𝐛𝐚 𝐛𝐢𝐭𝐢 𝐳𝐚𝐩𝐚𝐥𝐣𝐞𝐧𝐨 𝐒𝐫𝐜𝐞𝐦 𝐈𝐬𝐮𝐬𝐨𝐯𝐢𝐦, 𝐝𝐚 𝐠𝐨𝐫𝐢 𝐤𝐚𝐤𝐨 𝐛𝐢 𝐩𝐥𝐚𝐦𝐞𝐧 𝐧𝐣𝐞𝐠𝐨𝐯𝐞 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯𝐢 𝐦𝐨𝐠𝐥𝐨 𝐩𝐫𝐞𝐧𝐢𝐣𝐞𝐭𝐢 𝐧𝐚 𝐝𝐫𝐮𝐠𝐞 𝐥𝐣𝐮𝐝𝐞.
,,Čovjek ne može bez ljubavi. Bez nje ostaje neshvatljiv sam sebi, njegov život biva uskraćen za smisao ako u njemu nema ljubavi, i ako je ne usmjerava bližnjem, s kojim živi.” ,,Nevolja je za čovjeka ne imati srca. Nesretni su oni koji nikada nisu naučili ljubiti nježno. Mi kršćani, mi smo zaljubljeni u Ljubav: Gospodin nas ne žele imati suhe od ljubavi, poput neke mrtve materije. Želi nas ispuniti svojom ljubavlju!”. Kako god ne može bez ljubavi, tako ne može ni bez Boga. To je jasno znao sveti Augustin kada je pisao: ,,𝐙𝐚 𝐬𝐞𝐛𝐞 𝐬𝐢 𝐧𝐚𝐬 𝐆𝐨𝐬𝐩𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 𝐬𝐭𝐯𝐨𝐫𝐢𝐨 𝐢 𝐧𝐞𝐦𝐢𝐫𝐧𝐨 𝐣𝐞 𝐬𝐫𝐜𝐞 𝐧𝐚š𝐞 𝐝𝐨𝐤 𝐬𝐞 𝐮 𝐭𝐞𝐛𝐢 𝐧𝐞 𝐬𝐦𝐢𝐫𝐢”.
Srce daje čovjeku jednu novu životnu spoznaju koja unosi mir u njega samo zbog spoznaje da je voljen. Unosi mir u greškama, ne zato jer zna da će mu biti oprošteno, već zna da će onaj koji ga voli učiniti sve da grešnika izvede na pravi put. Stoga se Bogu dolazi samo po ljubavi, po srcu, i sva pravila i zakoni postoje kako bi nam pomogli oblikovati srca za Boga. Ovaj mir i sigurnost koja iz srca dolazi, donosi jednu spoznaju kojoj nije potrebna evidencija, dokaz ljubavi. To je spoznaja srca- ljubavi po kojoj se iznutra shvaća ono što se ljubavlju shvatiti treba. Doista, srce donosi jednu istinsku spoznaju osoba i života. Spoznati- intellegere, riječ je koju doslovno prevodimo sa “spoznati iznutra” ili “pročitati iznutra” (ab intus legere). 𝐔𝐩𝐫𝐚𝐯𝐨 𝐧𝐚 𝐭𝐨𝐦 𝐧𝐮𝐭𝐚𝐫𝐧𝐣𝐞𝐦 č𝐢𝐭𝐚𝐧𝐣𝐮 𝐬𝐫𝐜𝐚 𝐩𝐨č𝐢𝐯𝐚 𝐢 𝐬𝐚𝐯 𝐨𝐝𝐧𝐨𝐬 č𝐨𝐯𝐣𝐞𝐤𝐚 𝐢 𝐁𝐨𝐠𝐚 𝐤𝐨𝐣𝐢, 𝐤𝐚𝐤𝐨 𝐯𝐞𝐥𝐢 𝐬𝐭𝐚𝐫𝐨𝐳𝐚𝐯𝐣𝐞𝐭𝐧𝐢 𝐩𝐢𝐬𝐚𝐜 ,,𝐩𝐫𝐨𝐧𝐢č𝐞 𝐬𝐫𝐜𝐚 𝐢 𝐛𝐮𝐛𝐫𝐞𝐠𝐞”: 𝐩𝐫𝐨𝐧𝐢č𝐞 𝐧𝐚š𝐮 𝐧𝐮𝐭𝐫𝐢𝐧𝐮 𝐢 𝐧𝐞 𝐦𝐨ž𝐞𝐦𝐨 𝐠𝐚 𝐩𝐫𝐞𝐯𝐚𝐫𝐢𝐭𝐢 𝐬𝐯𝐨𝐣𝐢𝐦 𝐢𝐳𝐯𝐚𝐧𝐣𝐬𝐤𝐢𝐦 𝐝𝐣𝐞𝐥𝐢𝐦𝐚. 𝐉𝐞𝐫 𝐧𝐚š𝐞 𝐬𝐫𝐜𝐞 𝐩𝐨𝐤𝐚𝐳𝐮𝐣𝐞 𝐬𝐚𝐦𝐨 𝐝𝐯𝐨𝐣𝐞: 𝐯𝐨𝐥𝐢𝐦𝐨 𝐥𝐢 𝐁𝐨𝐠𝐚, 𝐢𝐥𝐢 𝐠𝐚 𝐧𝐞 𝐯𝐨𝐥𝐢𝐦𝐨.
Volimo li ga, otvorit ćemo mu svoje srce, svoju nutrinu. Jedna poslovica sa Istoka veli: “nemoj se premalo cijeniti jer te Bog silno cijeni!” Drugim riječima, 𝐬𝐤𝐫𝐢𝐯𝐚𝐭𝐢 𝐬𝐞𝐛𝐞 𝐢𝐳𝐚 𝐤𝐫𝐢𝐯𝐢𝐡 𝐧𝐚𝐳𝐨𝐫𝐚 𝐤𝐫𝐢𝐣𝐞𝐩𝐨𝐬𝐭𝐢 𝐳𝐧𝐚č𝐢 𝐳𝐚𝐭𝐯𝐨𝐫𝐢𝐭𝐢 𝐬𝐞𝐛𝐞 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐜𝐞𝐧𝐝𝐞𝐧𝐭𝐧𝐨𝐦𝐞, 𝐬𝐤𝐮č𝐢𝐭𝐢 𝐩𝐫𝐨𝐬𝐭𝐨𝐫𝐞 𝐁𝐨ž𝐣𝐞𝐦 𝐝𝐣𝐞𝐥𝐨𝐯𝐚𝐧𝐣𝐮. Valja nam priznati svoje pukotine, svoja ograničenja, otvoriti sve svoje rane, i svoje ranjeno srce jer, Božja je ljubav toliko snažna da može izvući korist iz svega, iz onog dobrog u meni kao i lošeg. Snažna osoba je onaj koji sebe vidi kakvim jest i onaj koji postupa prema svojoj savjesti. Nekada to znači jednostavno ,,biti bolji” i postupati kvalitetnije od drugih. Važnije od naših nedostataka jest da svatko da najbolje od sebe, da razvije primljene talente na korist drugih i tako postane onakav kakav ga je Bog, koji nas mijenja po svom srcu, zamislio.
𝐑𝐮ž𝐚 𝐬𝐞, 𝐝𝐚 𝐛𝐢 𝐛𝐢𝐥𝐚 𝐫𝐮ž𝐚, 𝐦𝐨𝐫𝐚 𝐨𝐝𝐫𝐞ć𝐢 𝐢𝐝𝐞𝐣𝐞 𝐝𝐚 𝐛𝐮𝐝𝐞 𝐨𝐫𝐡𝐢𝐝𝐞𝐣𝐚, 𝐚 𝐨𝐬𝐨𝐛𝐚 𝐤𝐨𝐣𝐚 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐢 𝐛𝐨𝐠𝐚 𝐢 𝐬𝐡𝐯𝐚ć𝐚 𝐝𝐚 𝐣𝐞 𝐁𝐨𝐠 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐢, 𝐦𝐨𝐫𝐚 𝐬𝐞 𝐨𝐝𝐫𝐞ć𝐢 𝐥𝐚ž𝐧𝐢𝐡 𝐬𝐥𝐢𝐤𝐚 𝐨 𝐬𝐞𝐛𝐢, 𝐢𝐬𝐤𝐫𝐢𝐯𝐥𝐣𝐞𝐧𝐢𝐡 𝐬𝐥𝐢𝐤𝐚 𝐨 𝐯𝐥𝐚𝐬𝐭𝐢𝐭𝐨𝐦 𝐤𝐚𝐫𝐚𝐤𝐭𝐞𝐫𝐮. 𝐒𝐯𝐚𝐤𝐚 𝐨𝐬𝐨𝐛𝐚 𝐢𝐬𝐩𝐮𝐧𝐣𝐚 𝐧𝐚 𝐬𝐞𝐛𝐢 𝐁𝐨ž𝐣𝐢 𝐩𝐥𝐚𝐧 𝐧𝐚𝐣𝐩𝐫𝐢𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐯𝐚ć𝐚𝐧𝐣𝐞𝐦 𝐬𝐞𝐛𝐞 𝐭𝐚𝐤𝐯𝐨𝐠 𝐤𝐚𝐤𝐚𝐯 𝐣𝐞𝐬𝐚𝐦.