𝐏𝐑𝐈Č𝐀 𝐎 𝐋𝐉𝐔𝐁𝐀𝐕𝐈 (𝐒𝐢𝐧𝐢š𝐚 𝐆𝐥𝐚𝐯𝐚š𝐞𝐯𝐢ć)
Vrijeme u kojem živimo toliko je nezahvalno da čovjek poželi da se nije ni rodio ili bolje da se rodi u neko drugo vrijeme i drugi put, i to samo zato što u ovom vremenu nema dovoljno ljubavi za sve. Uzalud velike kuće, skupi automobili, zimovanje na visokim Tatrama, Garmisch-Partenkirchenima, uzalud skupi parfemi, brifinzi, sve je to izmaglica pravog života. Čovjek se opušta u narkotičnim prevarama, vješto izmišljenim tajnim životnim putovima i, kada jednom bude kasno, kada zatvorenih očiju pred vlastitim promašajima dočeka zrelu životnu dob, odjednom shvati da je prekasno za novi početak. Kraj je tu, možda već proviruje iza prvog ugla. Nema načina da ukradete godine, ukradete sreću – ako ljubavi nema. Može vam se pričiniti sunce i radost, možete pomisliti da je vaš uspjeh potpun u ordenju, u sjenama velikih, ali gledao sam mnoge koji i praznih džepova uspravno hodaju ovim gradom. Njihova radost u neimanju mnogo je veća. Jer oni imaju grad. Imaju prijatelje. Imaju dušu. Nisu imali novac za Zagreb, Beč, Prag. Njihov je novac ostao u čašama ispijenim s prijateljima s kojima su poslije čekali svanuća na hrvatskim barikadama. Nekima je to čekanje bilo predugo pa smo ostali bez njih. Ali mi svi dobro znamo gdje su.
𝐀𝐤𝐨 𝐧𝐚𝐦 ž𝐢𝐯𝐨𝐭 𝐨𝐦𝐨𝐠𝐮ć𝐢 𝐝𝐚 𝐧𝐚š𝐚 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯 𝐨𝐯𝐥𝐚𝐝𝐚 𝐧𝐚𝐦𝐚, 𝐤𝐚𝐨 š𝐭𝐨 𝐣𝐞 𝐧𝐣𝐢𝐡𝐨𝐯𝐚 𝐥𝐣𝐮𝐛𝐚𝐯 𝐧𝐨𝐬𝐢𝐥𝐚 𝐧𝐣𝐢𝐡, 𝐣𝐞𝐝𝐧𝐨𝐦, 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐩𝐮𝐭𝐚, 𝐦𝐨ž𝐝𝐚 𝐦𝐨ž𝐞𝐦𝐨 𝐨č𝐞𝐤𝐢𝐯𝐚𝐭𝐢 𝐝𝐚 𝐢 𝐦𝐢 𝐮𝐦𝐫𝐞𝐦𝐨 𝐬𝐫𝐞𝐭𝐧𝐢.